Čemu služe izbori, a uz to još i ne rade?

Postoje dva elementa koje treba razlikovati, i o kojima treba biti informisan: Izborni sistem i izborni proces. Izborni sistem kroz odabir većinskog, proporcionalnog, ili neke kombinacije, bi trebao da obezbedi da građani veruju kako će najbolji među njima odlučivati o budućnosti Srbije. Izborni proces obezbeđuje da niko ne može da zloupotrebi vlast i da time utiče na rezultat izbora. 

Zašto izbori? Da svi stanovnici ove države upravljaju na efikasan i isplativ način nije moguće. Zato postoje izbori, da 7 miliona građana i građanki Srbije delegiraju deo svog suvereniteta izabranim predstavnicima i omoguće im da upravljaju budžetom u najboljem interesu države i njenih građana. Jer taj celokupni budžet punimo mi. Nešto preko 10 milijardi evra godišnje u državnom i nešto preko 100 miliona evra u gradskom budžetu Niša. Ne verujete?

Ko radi, na svakih 100 dinara koje primi kao platu, mora da prvo obezbedi još oko 60 dinara za poreze i doprinose. I kad pokuša da sa tih 100 dinara kupi sebi nešto u prodavnici, uzme mu se još i iznos PDV-a od 20%. Znači da od 160 dinara koje zaradimo mesečno, polovinu dajemo državi u startu.

Suština izbora je da znamo kako, gde i na koji način se troši naš novac. I da taj koji ga troši u naše ime, polaže redovno račune o svakom potrošenom dinaru. Redovno, a ne samo u vreme izbora.

Šta je proizvod izbornog procesa? Dobijamo poslanike i odbornike koji u naše ime sede u stolicama Republičke i lokalnih Skupština. U republičkoj skupštini sedi njih 250, a ukupan broj odbornika u svim opštinama i gradovima iznosi oko 6.600.

Ti izabrani predstavnici bi trebalo da imaju predstavničku, zakonodavnu i kontrolnu ulogu

Predstavnička uloga poslanika i poslanica

U poslednja četiri saziva 22 od ukupno 25 okruga nije bilo dovoljno zastupljeno. Samo Beogradski, Srednjobanatski i Raški okrug su imali dovoljno poslanika.

Najviše opština/gradova je bilo zastupljeno u parlamentu još davne 2008 – 81, da bi 2012. pao na samo 61. Sledeći izbori 2014. su nam doneli da „čak“ 80 opština/gradova ima svoje predstavnike u parlamentu, da bi se taj broj opet smanjio nakon zadnjih izbora 2016. na 71. Ako pogledamo prosek, 50% opština u Srbiji uglavnom nema niti jednog poslanika u Parlamentu. Tome treba dodati da 30% ima nedovoljan broj poslanika u odnosu na broj stanovnika. Za to vreme, broj poslanika iz Beograda se kretao od 81, 2014. godine, do čak 99 koliko ih ima sadašnji saziv. Prema broju stanovnika ne bi trebalo da ih ima više od 59. Beograd koji ima približno isti broj stanovnika kao i region jugoistočne Srbije ima 5 puta veći nivo investicija. Možda jedan od razloga leži u činjenici da 99 poslanika iz Beograda mogu lako da nadglasaju 34 poslanika iz jugoistočne Srbije?

Zakonodavna uloga poslanika i poslanica

Skupština bi trebalo da predlaže i usvaja zakone, i to na način koji obezbeđuje njihov kvalitet i dobrobit za državu i njene građane. Tako bi trebalo.

Rezultati pokazuju da je od 2000. godine više od polovine zakona doneto po hitnom postupku, a da je šampion bila 2014. kada je više od 70% zakona usvojeno po hitnom postupku. To je 2016. smanjeno na 65%, odnosno na 44% u 2017. Trend se nastavio i u zadnje dve godine, kada smo u proseku imali oko 50% zakona usvojenih po hitnom postupku.

Poslovnik Parlamenta kaže u članu 167. da se zakon po hitnom postupku može doneti samo ako je ugrožen rad organa ili organizacija, život i zdravlje ljudi ili bezbednost zemlje.

Vlast je odlučila da krene sa primenom te zakonske obaveze tek polovinom ove godine, kad je u izveštaju Evropske komisije izričito navedeno da vlast u Srbiji ne sme više da usvaja zakone po hitnom postupku, da predlaže sama besmislene amandmane, koja onda sama odbacuje, i da najvažniji akt svake vlasti – budžet, mora da usvaja na vreme, kao jedinu i samostalnu tačku dnevnog reda i uz povećano vreme za raspravu.

Kontrolna uloga poslanika i poslanica

Praksa u kojoj narodni poslanici ne preispituju rad Vlade već postaju “glasačka mašinerija” u rukama svojih političkih partija, nažalost, sve je očiglednija proteklih godina. Slika Parlamenta koji se potčinjava izvršnoj vlasti je nešto što svakodnevno gledamo u televizijskim prenosima skupštinskih sednica. Kontrolna uloga, jedna od najvažnijih, umesto pravila postala je izuzetak.

Dominantne političke partije, jake partijske figure koje nakon izbora ne idu u Parlament već u izvršnu vlast, stroga partijska disciplina na svim nivoima dovode do toga da se na narodne poslanike gleda kao na “drugorazredne” partijske činovnike koji nemaju snage ali ni volje da se odupru svojim partijama i kontrolišu one koje su izabrali. Partijski, a ne interesi građana su iznad svega i na prvom mestu. 

Slaba kontrolna uloga konstatovana  je i u izveštajima Evropske komisije za 2018. i 2019. godinu. U izveštaju se naglašava da Parlament Republike Srbije ne vrši adekvatan nadzor nad radom Vlade i izraženo je nezadovoljstvo što najavljivane izmene Poslovnika o radu Narodne skupštine, kako bi se ojačala kontrolna uloga Parlamenta, izostaju već godinama unazad. Parlament ne samo da nije ojačao kontrolu izvršne vlasti, već je ona, iz godine u godinu, evidentno sve slabija. Predstavnici Vlade koristeći “fleksibilnost” parlamentarnih procedura i pravila pronalaze različite načine da izbegnu dolazak u Parlament i polože račun onim ljudima koji su ih izabrali i koji, po pravilu, treba da ih kontrolišu. U protekle četiri godine možemo govoriti o sistemskom izbegavanju kontrolnih mehanizama koji stoje na raspolaganju našim predstavnicima u Parlamentu.

Iz godine u godinu suočavamo se sa skoro pa identičnim zamerkama po pitanju rada Parlamenta – usvajanje velikog broja zakona po hitnom postupku, neefikasna kontrolna uloga, neusvajanje Etičkog kodeksa o ponašanju poslanika… Ove godine kritika je bila oštrija nego ranije i po prvi put doprinela kozmetičkim „prepravkama“ unutar sistema. „Plemensko“ shvatanje demokratije u našem Parlamentu dovodi do stereotipizacije jer poslanici vlasti doživljavaju sebe kao nekoga ko po svaku cenu treba da brani izvršnu vlast, dok je opozicija ta koja treba konstantno da napada.

Ključ stabilne i održive demokratije, koju predstavlja saradnja vlasti i opozicije u interesu građana je još uvek za Srbiju nepoznanica i teren na koji političke partije ne žele da stupe. Prvi korak ka tome jeste reforma izbornog sistema, koja će omogućiti da svi krajevi Srbije budu jednako zastupljeni u parlamentu, da manje zastupljeni pol i manjine budu adekvatno predstavljene, kao i da glasamo za ime i prezime, a ne za listu.


Danijel Dašić, programski koordinator Nacionalne koalicije za decentralizaciju

Share